Svaki put kada nam je glava zarobljena tamnim oblacima, kada smo puni negativne energije, naši najbliži imaju ustaljene fraze, kojima pokušavaju da te oblake oteraju i vrate sunce, toplinu i svetlost u našu svakodnevnicu. Često nismo svesni koliko tražimo razloge da budemo nesrećni. Ljudska psiha ipak malo teže reaguje na reči, a kada su reči previše apstraktne, nije na odmet dotaći se istinskih nesreća, makar kao posmatrač dokazati sebi da razlozi da se slavi život su sve vreme pred nama, a mi, poput deteta, na silu zatvaramo oči i ne želimo da ih spoznamo.

 

Nismo baš u prilici da i fizički budemo prisutni istinskoj nesreći, onda kada nam je potrebno da se podsetimo šta znači život bez bola, ali zbog toga, makar kroz tekstove, trebalo bi prošetati do Pasterove 2..

 

Tup udarac u glavu i svega nekoliko sekundi odvajaju ono što je stvarno važno od manje važnog, prolaznog u našim životima. Tog dana je žurka maturanata i trubači, mnogo alkohola i staklene ambalaže svuda po školskom dvorištu, uspelo da skrene brigu od oskudno odrađenog kontrolnog iz sociologije. Na trenutak pomućena svest i zabrinuti pogledi svuda unaokolo. Leva strana potiljka je odzvanjala od tupog udarca. Mozak pokušava da prizove svest i rekapitulira malopređašnji događaj, ali pijani maturant, prilazi teturavim hodom i izvinjava se, uporno ističući tri reči: „Stvarno nisam namerno”.

 

Tog dana je bio gotovo uobičajen dan u Urgentnom centru Beograda. Jedan od zbrinutih pacijenata bila je, na odeljenju za hirurgiju, devojka od sedamnaest godina, koju su doveli zamenik direktora škole i dve drugarice. U pitanju je otvorena rana, leva strana potiljka, udarac dna flaše, koja se prethodno razbila i odbila o ogradu školskog dvorišta, na sreću, pogodila taj deo glave, a ne prednji deo vrata i  velike krvne sudove. Policija pravi kratak zapisnik na ulazu u Urgentni. Još posla je okolo. Kapljice krvi su delimično zasušile po pločicama, oko prijemnog šaltera, a njihovo poreklo je ubodna rana na leđima jednog mladića. Još jedan, vidno uzrujan, mladić izjavljuje da je pogođen ciglom, šutiran.. Tih dana, razlikovalo se samo to da se sve povrede glave maturanata šalju direktno na skener.

 

Prizor neugledne mesare, sa nevešto ozleđenim ljudski telima, povrede se saniraju kao na traci. Šaljivi komentari hirurga, kojima pokušavaju da izazovu bar malo smeha kod pacijenata, i odsečne odluke: tri šava, pet, dvadeset. Bol nas primorava da prestanemo da razmišljamo o prolaznim odlukama i situacijama, tera nas da živimo u trenutku. Stres je obostran, s tim da su stručnjaci na takvim radnim mestima donekle naučili da isti sakriju, progutaju i zamene znanjem, preduzimljivošću i uspešno prođu još jedan dan, na svom visokoadrenalinskom radnom mestu.

 

Zaposleni u Urgentnom centru, van svog radnog mesta su takođe obični građani, koji, kad završe svoju smenu, odlaze svojim porodicama, noseći sa sobom teret bolesnih i povređenih ljudi, kojima su pružili pomoć tog dana. Retki su Beograđani, koji ne znaju kako izgledaju sati u hodnicima, ispred ambulanti Urgentnog centra. Svi koji su iz nekog razloga bili zbrinuti ili kao podrška na ovom mestu, nesumnjivo su zapamtili prizore, ulicu, ogroman kompleks kliničko-bolničkog centra prestonice Srbije. Način na koji je svako otišao iz ovog dela opštine Savski venac, obeležio je celokupni utisak o ovom mestu. Od redovnih povreda, ovde se zbrinjavaju ugroženi životi, pa i oni izmenjeni, poboljšani ili otežani.

 

Kako je na neke ljudske priče teže ostati smiren, na ovom radnom mestu se zadržavaju strogi profesionalci od kojih možete čuti samo kako vole svoj posao. Imaju potrebu da pomognu drugima onda kada je najteže. Za ovakvo radno okruženje neophodna je velika doza ljubavi prema drugim ljudima i neosetljivost prema iglama, makazama, povredama i drugim, teškim manifestacijama ugroženog zdravlja.

 

U okruženju Kliničkog centra u Beogradu se nalaze i Dom zdravlja opštine Savski venac, mrtvačnica, Klinika za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, Medicinska škola Beograd i Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Na račun ovakvog okruženja, đaci iz Medicinske škole Beograd često zbijaju šale kad god se „prezasite” učenja.

 

Mesto koje se nerado posećuje, ali na kom ste u sigurnim rukama profesionalaca iz svojih oblasti, gde se nauči da je čoveku dovoljno da bude srećan onda kada ga ništa ne boli, spada u najprometnije institucije u Beogradu. S obizom na broj stanovnika u Beogradu, koji svake godine raste, i nesrećni slučajevi se nižu u gradu u kom se brzo živi. Gužvu će u Kliničkom centru Beograda uvek prevazići dobra organizacija ove važne institucije.

Autor: Jelena Ćirić