Foto: Infostud

U duhu atmosfere, nastale povodom skorašnjih dešavanja, imam želju da podelim svoje iskustvo i mišljenje (sa onima kojima se čita, naravno).

 

Dakle, bio sam jedan od kandidata na prijemnom za socijalnu politiku, prisutnih u slušaonici 1 na Fakultetu političkih nauka. Celokupna radnja se otprilike odvijala ovako: Test počinje, svi su relativno raspoloženi, retko ko ispoljava nervozu. Otvaram, počinjem da citam pitanja i ubrzo shvatam da pola pitanja ne razumem. Istina, nisam se dobro spremio i nisam bio siguran u svoje znanje, pa nisam bio iznenađen. U principu, na ispit sam ove godine izašao čisto da mogu da kažem da sam bar pokušao.

 

Na otprilike pola testa, počinjem polako da se osvrćem oko sebe i tada shvatam da nisam jedini. Većina ljudi je gledala bledo, hvatala se za glavu, neke devojke su bile pred suzama, a momci su se uglavnom međusobno gledali onim ,,u šta smo se uvalili” pogledom. Svestan situacije u kojoj se svi nalazimo, tj. da većina ljudi ne zna šta ih je snašlo, polako počinjem da se smejem (izvinjavam se ako sam nekoga ometao u procesu, dežurnima izgleda nisam smetao). Dok sam, smejući se, posmatrao svakog pojedinačno oni, čiji sam pogled uhvatio, su se ili malo oraspoložili i sami se smejali, što mi je bilo drago, ili odmahivali glavom i upućivali pogled sa porukom ,,kakav idiot, sad je našao da se smeje, a ja umirem ovde”.

 

Prava panika, međutim, je nastala poslednjih pola sata testa, kada su ljudi od muke poćeli da nagađaju odgovore, ne bi li izvukli bar još neki bod na sreću. Nakon završetka ispita, većina ljudi je bila okupljena oko stepenica ispred fakulteta I razmenjivali su utiske. Iz razgovora sa nekolicinom ljudi, uživo i preko fb-a, zaključio sam da dosta njih deli slične utiske: test im je bio težak i generalno su nezadovoljni i zbunjeni šta da rade ako ne prođu. Donekle se slažem, imam utisak da je test sastavljan tako što su ljudi bacali knjigu i onda, na stranici na koju padne, olovkom ubadali rečenicu koju će da prepišu i formulisu kao pitanje. (Konkretan primer nasumičnog biranja pitanja se vidi iz onoga za gradsku decu, pitanja koje u principu nema tačan odgovor, jer i sama lekcija govori o tome da mnogi faktori nisu uzeti u obzir pri izvođenju eksperimenta). Po meni, ovakve stvari podstiču da ljudi zanemare razmišljanje o pročitanom i samo se bace na učenje napamet i recitovanje knjige. Međutim, to je samo moje mišljenje, možda i nisam u pravu.

 

A sada malo realnosti. Već otprilike znamo ko je ,,upao”, a ko ne, pa bih hteo prvenstveno da čestitam svima koji su uspeli, kao i da skrenem pažnju onima koji nisu (u nastavku ću možda zvučati grubo, ali nadam se da ćemo se razumeti): Na kraju dana, presudilo je znanje i ništa više. Zaista, dokle god smo imali knjigu pri ruci, imali smo punu kontrolu nad situacijom. Moralo je više da se radi i to je činjenica koju svi, koji su loše uradili prijemni, treba da prihvate. Jasno mi je da je za mnoge ovo tek prva lekcija o individualnom neuspehu u životu i da su mnogi pogođeni time, ali ne treba sebi da stvarate nervozu oko toga. Okrenite se od tog stava ,,šta bi bilo, kad bi bilo”, naučite nešto iz ovog iskustva i probajte ponovo sledeće godine kada ćemo se, nadam se, videti opet. Za sam kraj, treba se zahvaliti ovim divnim ljudima koji su svoje slobodno vreme odvojili da bi pomogli svima nama, stoga hvala najlepše na druženju i trudu koji ste uložili.

 

Toliko od mene, Ivan Perović is signing out.