Foto: Snimanje iz vazduha

U samom srcu Beograda, ovaj park sa dubokom istorijom (čija oštrica seže do 1870. godine) predstavlja oličenje slobode.  Krije su u širini koju poseduje, u lepoti koju nesramno pokazuje, u dopustu da se po njenom telu, kako kamenom i betonskom, tako i blatnjavom i travnatom, slobodno krećemo. Što se lepote tiče, ona čuči u osećaju blaženstva, sigurnosti i smirenosti koja nastaje prema prizorima samoga, mogao bih ga nazvati i obdaništa.  Viteške zidine u periodu mira bude dete u meni. Bude ono najvažnije i najlepše pravo: da slobodno lutam po krajevima misli, hrabrosti i odvažnosti. Dopust očima mašte  da ponovo rašire kapke. Progledajuči ponovo tim okom sa širokom zenicom ja više ne osećam potrebu za zatvaranjem i žurbom ovog urbanog grada. Čistim se od njene, Beogradske histerične energije. Sva čula pale se i vrhunac svoje moči, a mog blaženstva, dosežu na posebnom mestu. Klupa pod okriljem zagrljaja kora drveća, tik uz njene zaštitne zidine. Pogledom okrenute na tromu, sablasnu i tamnu reku iz kojih se izdižu lanci gvožđa i betona koji spajaju stari sa novim Beogradom.Sa tih mostova se noću pale svetla koja za nas posmatrače iz parka predstavljaju divan prizor. Kada se snaga svetlosti pomeša sa  lelujavim, tihim talasnim odrazom tada bivamo pobeđeni lepotom. U to treba dodati i miris smole,talasa blage reke i istorije toplog kamena parka koji se provokativno poigrava sa našim nozdrvama.  Vadimo telefone i slikamo, u nadi da aparatima možemo zabeležiti nešto od atmosfere ove Beogradske oaze mira. T ako nešto je naravno nemoguće jer osećanje koje smo nosili u tom momentu slikanja nikada ne možemo preneti i na samu fotografiju.  Stoga, Kalmegdan će oduvek biti moj park. Iako on nije ispred moje zgrade u Mirijevu, iako se moram voziti pola sata do njega.

Maksim Njego