Foto: 24sata

Nedavno sam dobio novi posao. Dugo sam cčekao taj poziv i zaista sam bio iznenađen da su baš mene primili. Ponedeljak 17. bio je moj prvi radni dan. Ta zgrada, svi ti ljudi, osećao sam se tako malo. Pored svih pogodnosti na poslu, između ostalog, dovoljno mi je blizu kuće, da mogu da prepešačim. Međutim, u petak uveče nisam išao pravo kući, pa bivam osuđen na gradski prevoz.

 

Od žurbe nisam ni razmišljao o tome da još uvek nemam kartu za prevoz za zaposlene.

Par stanica kasnije, eto kontrole. Nema veze, objasniću situaciju i biće sve u redu, zar ne? Naravno da ne…

  • Dobar dan.” – odgovaram isto
  • Kontrola karata, vašu kartu, molim”.

Pokušavam da objasnim situaciju. Inače sam imao karticu za nezaposlene, ali ona više ne važi, istekla je prošle nedelje, čekam da u ponedeljak uzmem novu.

  • Morate izaći na sledećoj stanici”.
  • Nema problema, čim izađemo, kupiću karticu na trafici”.

Izašali smo iz autobusa, stojimo na stanici:

  • Ja vam se izvinjavam još jednom, u neku ruku jesam, a opet i nisam kriv, odoh do traf…”, prekidaju me…
  • To nas ne interesuje. Uhvaćen si u gradskom prevozu bez validne karte”.

 

Do sada nikada nisam imao problema sa bahatim kontrolorima, uvek sam nailazio na fine ljude i nisam prisustvovao incidentu, pa sam bio pomalo iznenađen.

  • Moraćemo da te legitimišemo, pripremi ličnu kartu”.
  • Ne, nećete, vi ste kontrola karata, ne policija”, odgovaram.
  • Kolega, čuj ovog. Šta ti misliš? Da si pametniji od nas?
  • Ne, samo sam bolje informisan od prosečnog građanina kojeg maltretirate”.

Tu nastaje pauza, obe strane su svesne da se ova rasprava skoro neće završiti. Pošto ih vidno nerviram, kreću pretnje:

  • Vidi ovako, možemo sada na licu mesta da rešimo to i da platiš 2.000 dinara nama ili da ti zovemo komunalce!”
  • Primate li kreditne kartice?”, šaljivo odgovaram sa namernom da im stavim do znanja da nemam novca.
  • Ne! Ti mislis da se mi šalimo? Kolega, zovi komunalce!

U tom momentu, jedan od njih nestaje iz kadra da obavi poziv.

 

Želeo bih da napomenem da su dva momka iz kontrole živi primeri onog filmskog klišea, gde jedan predstavlja mozak (mali, koji priča i vidno je pametniji), a drugi telo (fizičku silu koja je tu da zastrašuje) te operacije. Kakav tandem, ljudi moji!?

Par minuta kasnije, vraća se i kaze:

  • Matori (obraća se meni), bolje da sarađuješ sa nama, komunalci se ne zezaju, ići ćeš u stanicu i platices šest hiljada, umesto dve”. Vidno blefira, al’ ja se pravim lud, da vidim dokle će moći ovako.
  • Nema problema, pare nisu problem, ako dođu i napišu kaznu, ja ću je platiti”.
  • Ok, matori, stižu za deset minuta po tebe”.
  • Hoćemo da brojimo zajedno?”. Vadim sat iz rukava i pritiskam štopericu.

 

Deset minuta je prošlo, a niko se nije pojavio i oni vidno postaju nervozni. Stoje na kiši, hladno im je, patike potonule, a ja pod kišobranom, u čizmama i kaputu, uživam u čarima jeseni. Počinju da se došaptavaju.

  • Momci, deset minuta je proslo, dolazi li neko?”, pokušavam da skrenem pažnju.
  • Sad će, sad će, odoh da obavim jedan poziv, kolega budi tu sa njim”.

Mozak operacije odlazi i ostavlja me samog sa ovim drugim, velika greška! Jer, koliko god on bio veliki i jak, nije sposoban da kontroliše situaciju, pa ja preuzimam:

  • I tako… Šta ima kod tebe? Kako si danas? Studiraš li? Završio si nešto?, bombardujem pitanjima, a on izbegava da odgovori, dok konačno nisam pogodio ono parvo:
  • Zašto radis kao kontrolor?

U tom momentu popušta i kreće da mi se ispoveda:

  • Jaoj, znaš, život me je naterao, vidiš na šta sam spao. Završavam Vojnu akademiju, imam još četiri ispita do kraja, a posla ni na vidiku…

Pokušavam da se saosećam:

  • Kapiram te, ja radim posao koji nije ni blizu onoga za šta sam se školovao, valjda će biti bolje, svaka čast što si i dotle dogurao…

 

Izvadi on telefon iz džepa i počinje da mi pokazuje slike u uniformi, na vežbama, sa ostalim kolegama, komentariše svaku sliku. Ispričasmo se mi lepo, kad eto onog drugog, vraća se i saopštava:

  • Za deset minuta će nas nazvati šef komunalne policije, da mu kažemo gde da dođe, ovo ti je poslednja prilika da sarađujes!”
  • Nema problema, ako pozove, lično ću pričati sa njim”, odgovaram.

Prođe još neko vreme i njima postaje jasno da ovu bitku neće dobiti. Niko im se ne javlja, petak je veče. Smena samo sto nije završena, treba polako da se vrate, prošlo je već pola sata od kako se raspravljamo. Vreme je da se stvar završi:

  • Momci, ja vam se izvinjavam još jednom, ali prošlo je već 30 minuta i ništa nismo postigli, ja odoh kući”, mašem taksiju na semaforu.
  • Čekaj! Gde ćes? Stani!…”, prate me dok otvaram vrata taksija…
  • Pa…pošto nemam kartu za autobus, a upravo sam uštedeo 2.000 dinara od kazne, ja odoh taksijem”.

Čovece, kakav dan! Bar sam imao o čemu da pričam sa taksistom usput.

I. Perović